Anksioznost je osećanje odnosno stanje koga karakterišu doživljaj stalne napetosti, odnosno tenzije, stalna zabrinutost kada se radi o mislima, te fizičke smetnje poput visokog krvnog pritiska.
Anksioznost nije isto što i strah, ali se ova dva pojma na neki način preklapaju i prepliću kada se radi o svakodnevnoj upotrebi. Glavna razlika bi bila u tome što je anksioznost usmerena na buduće dogadjaje i dužeg je trajanja, a takodje često nije uočljivo niti jasno šta je glavna pretnja. Sa druge strane, strah je usmeren na trenutno dešavanje i kraćeg je trajanja budući da je pretnja jasno uočljiva i obično je i prisutna u trenutku javljanja straha.(1)
Anksioznost se u našem jeziku i našoj kulturi često označava kao uznemirenost, razdražljivost, napetost, nelagodnost, nervoza, teskoba i sl.(2)
Važno je naglasiti da ovakva anksioznost nije ista kao i anksioznost koja se može javiti u drugim kliničkim slikama, kao i da ova anksioznost, o kojoj je ovde reč nije izazvana upotrebo supstanci (bilo narkotika, bilo lekova) niti je posledica nekog drugog medicinskog stanja.(3) Još neki od simptoma anksioznosti jesu- stalan osećaj nadolazeće opasnosti, snažno lupanje srca, ubrzano disanje, znojenje, tremor, doživljaj slabosti, teškoće da ostanemo prisutni u trenutku, gastrointestinalni problemi, doživljaj hitnosti koji služi da izbegnemo okidače anksioznosti.(4)
Postoje različiti tipovi anksioznih poremećaja
Uzroci anksioznosti su kompleksni i oni su individualni, zavise od osobe od osobe, a obuhvataju biološke, psihološke i socijalne faktore. (5)
Kada govorimo o biološkim faktorima, svakako da različite neuro-strukture igraju važnu ulogu u kreiranju doživljaja anksioznosti, ali one koje se ističu svakako su limbički deo mozga, koji reaguje strahom na stimuluse označene kao pretnja, kao i prefrontalni korteks, koji je zadužen za racionalno prosudjivanje i koji je odgovoran za interpretaciju signala koji stiže iz amigdale kao i orkestiranje adekvatnog ponašanja. Pored njih, takodje, uključeni su i mnogi drugi delovi moždane strukture koji saradjuju na način da aktiviraju u našem organizmu "bori se ili beži" sistem kako bismo preživeli odredjenu opasnost. (6)
Kada govorimo o psihološkim faktorima, oni se najčešće vezuju za psihoanalitičku i kognitivnu teoriju. Psihoanalitička teorija anksioznost objašnjava kroz separaciju od majčinske figure u najranijem uzrastu. Kada se radi o kasnijim fazama razvoja, nastanak anksiznosti se vezuje za rivalstvo sa ocem (tzv. kastraciona anksioznost). Na kraju, nastanak anksioznosti vezuje se za strah od superega, kao najkasniji vid pojave anksioznosti u razvoju ličnosti. (5)
Prema kognitivnoj teoriji, osobe koje imaju anksiozni poremećaj imaju i stalni doživljaj sopstvene nesigurnosti, iščekivanja opasnosti i nemogućnosti da se sa tom opasnošću izbore. Ovakva razmišljanja, uverenja i očekivanja, prema kognitivnoj teoriji mogu da dovedu do pojave anksioznog poremećaja. (5)
Različiti socijalni faktori mogu uticati na razvoj anksioznosti kod osobe. Tako, naš pol, rod, seksualnost ili rasa mogu biti od uticaja u zavisnosti od okruženja u kome živimo. Ukoliko smo homoseksualne seksualne orijentacije, a živimo u homofobičnom okruženju, o značajno može uticati na nivo anksioznosti koji imamo. Sve prisutnija je i eko-anksioznost koja se javlja kao posledica velikih zagadjenja na čitavoj planeti i u skladu sa tim i uznemirenost tj. anskioznost kod ljudi izazvana je time. (7)
Pored navedena tri faktora, jednako važan je i medicinski faktor i on podrazumeva da je za neke ljude anksioznost posledica različitih zdravstvenih problema. To su najčešće: srčana oboljenja, dijabetes, problemi sa štitnom žlezdom, respiratorni problemi, zloupotreba droga ili periodi apstinencije od druga, apstinencija od alkohola,hroničan bol, retke vrste karcinoma. Takodje, nekada anksioznost može biti kontraindikacija nekih medikamenata. (4)
Uspostavljanje dijagnoze anksioznog poremećaja se vrši na osnovu ispitivanja koje vrše stručnjaci iz oblasti fizičkog i mentalnog zdravlja. Da bi se formirala dijagnoza anksioznog poremećaja važno je da se ispune odredjeni kriterijumi - postojanje odredjenih simptoma kroz odredjenu jedinicu vremena. Najčešće je zadatak lekara opšte prakse da ustanovi da li anksioznost kod osobe dolazi iz domena fizičkog zdravlja, kao i da li pregleda porodičnu/ličnu istoriju zdravstvenih problema, kao i da utvrdi da li su odredjeni medikamenti uzrok pojave anksioznosti kod neke osobe. Ukoliko su svi ovi faktori isključeni, poseta psihijatru i psihologu omogućava da kroz dijagnostičke kriterijume se proveri da li osoba ima anksiozni poremećaj u kontekstu svog mentalnog zdravlja. Najčešći način za to je kroz radjenje testova, razgovor o simptomima, njihovom trajanju, uticaju na ostale životne oblasti i sl, kao i kroz prikupljanje informacija o ličnoj/porodičnoj istoriji mentalnog zdravlja.(8)
Sledeći faktori mogu povećati verovatnoću za razvoj anksioznog poremećaja:
Sledeći pokazatelji ukazuju na to da je vreme da potražite stručnu pomoć:
Ukoliko se na ovom problemu ne radi, anskioznost može dovesti i do još ozbiljnih posledica kao što su:
Tretman anksioznosti zavisi od stepena anksioznosti i nemogućnosti osobe da je kontroliše u trenutku javljanja stručnoj osobi. Ukoliko je anksioznost u toj meri preplavljujuća, najbolje rezultate daje kombinacija farmakoterapije i psihoterapije. Farmakoterapija (lekovi), propisani od strane psihijatra (nikako se ne uzimaju na svoju ruku) ublažuju simptome same anksioznosti i osnažuju organizam tako da osoba može da funkcioniše. Svakako, za dugoročne rezultate, preporuka je psihoterapijski proces gde se radi na oktlanjanju uzroka anskioznosti i razvoju veština za njeno prevladavanje. Ukoliko simptomi anksioznosti nisu preplavljujući, može se početi sa psihoterapijom i bez korišćenja farmakoterapije, uvek uz nadzor i odobrenje stručnog lica. (8)
Ono što novija istraživanja pokazuju kao značajne forme prevencije jesu:
Sa druge strane, ukoliko se anksioznost pojavila, postoje i oblici prevencije kako ne bi došla do stadijuma poremećaja. To su:
